Baci novčić

Bacanje novčića je jedan od najčešćih načina na koji ljudi pribegavaju kada treba da reše spor ili jednostavno naprave izbor u korist određenog rešenja.

Suština metode leži u činjenici da novčić, po pravilu, ima dve različite strane, a proces bacanja se završava tako što novčić sleće na jednu od njih. Učesnik u sporu, koji je predvideo koja će strana novčića biti na vrhu nakon što padne, biće pobednik.

Istorija bacanja novčića

Zahvaljujući istraživanjima istoričara, postalo je poznato da se bacanje novčića praktikovalo već u starom Rimu. Stanovnici Rimskog carstva igrali su igru čije se ime Navia aut caput sa latinskog prevodi kao „Brod ili glava“. Suština igre je bila da se identifikuje pobednik, koji je pogodio na koju stranu će bačeni novčić sleteti: revers, ukrašen likom broda, ili avers, na kome se vijorila glava cara.

Ali, kako se ispostavilo, i stari Grci su voleli sličnu igru. Njegova razlika je bila u tome što su u Heladi umesto novčića bacane školjke, čija je jedna strana bila premazana smolom. Igra se zvala Ostra Kinda, a strane školjke su bile povezane sa jednim od doba dana - danom ili noćom (na grčkom - nuk kai hemera).

Kasnije, igru, poznatu stanovnicima antičke Grčke, usvojili su Britanci. Mnogo vekova u Engleskoj je bila popularna igra koja se zvala Krst i gomila, u kojoj je novčić poleteo u vazduh nakon što ga je udario ivicom drugog novčića. Učesnici su posmatrali proces, pokušavajući da pogode koja će strana novčića biti na vrhu.

Vekovima u Velikoj Britaniji, igra pod nazivom Cross and pile bila je tražena. Princip igre je bio isti: jedan novčić je udaren ivicom o drugi, prvi je skočio u vazduh, a igrač je pogodio na koju će stranu sleteti. Na jednoj strani novčića je iskovan krst (otuda i naziv igre). Interes za bacanje novčića ne jenjava ni u savremenoj Britaniji – mehanika igre je ostala nepromenjena, samo se ime promenilo. Uopšteno govoreći, ljudi iz različitih delova sveta su postavili za pravilo da se ovo zanimanje nazove u skladu sa onim što je prikazano na novčićima. Dakle, danas Britanci igru nazivaju Heads or tails, bukvalno - glava ili rep, što je povezano sa slikom na poleđini engleskog novčića od deset penija heraldičkog lava, koji podiže prednju šapu i rep.

Ovaj princip ostaje nepromenjen u popularnoj ruskoj igrici Orljanka ili Orao i rep. Ovaj naziv igre u Rusiji se pojavio zbog orla prikazanog na aversu novčića. Što se tiče izraza „repovi“, uobičajeno je da Rusi ovom rečju označavaju stranu novčića sa oznakom njegovog apoena.

Bacanje novčića stiglo je i do Australije, koja je odsečena od ostalih zemalja, iako su ovde postavili pravilo da se bacaju ne jedan, već dva novčića od pola penija.

Zanimljive činjenice

Bacanje novčića postalo je toliko uobičajeno da možete pronaći popriličan broj zanimljivih činjenica u vezi sa ovom radnjom.

Izbori za gradonačelnika filipinskog grada San Teodoro (Mindoro Oriental) zaustavljeni su nakon drugog kruga u kojem su oba kandidata osvojila jednak procenat glasova. Da bi se donela konačna odluka o imenovanju načelnika opštine, odlučeno je da se baci novčić. Najinteresantnije je da su rezultate izbora kao fer i zakonite prepoznali i sami učesnici i birači San Teodora.
Oni koji vole da donose odluku bacanjem novčića imaju svoj praznik. Praznuje se 8. februara, a upravo se tako i zove – Dan bacanja novčića. Ljudi koji su izmislili ovaj praznik veruju da je bacanje novčića više od zabave. Oni su uvereni u neospornu sudbonosnost ovog rituala.
U kanadskom gradu Torontu, desio se slučaj kada je strana medalje odlučivala koja će organizacija pobediti na tenderu za farbanje linije na 1.605 kilometara gradskih ulica.
Sudbina prenosa finala Australijske fudbalske lige 2007. bila je unapred odlučena i zavisila je od toga koja je strana medalje. U sporu su učestvovala dva večita konkurenta - TV kanala Sedam i Deset. „Desetka“ je pobedila!
Lokalni i nacionalni izbori u Ujedinjenom Kraljevstvu dozvoljavaju metode donošenja odluka kao što su izvlačenje slamke, izvlačenje najviše karte iz špila ili tradicionalno bacanje novčića u slučaju nerešenog rezultata u slučaju nerešenog rezultata.
Postoji zanemarljiva šansa da će novčić pasti na ivicu nakon što je ispušten. Veoma je oskudan (1 šansa na 6000), ali teoretski je to moguće.

Tokom godina svog postojanja, bacanje novčića se pretvorilo iz jednostavne zabave u najpouzdaniji i najnepristrasniji način donošenja odluke. To je zbog činjenice da, pod određenom kontrolom, pravilno bacanje praktično eliminiše falsifikat i daje zaista nezavisan rezultat.

Mehanika bacanja novčića je veoma jednostavna. Najčešći je tradicionalan način: novčić se baca, čineći više rotacija u prostoru. Tada novčić ili padne na zemlju ili ga uhvati osoba koja ga je bacila i padne na nadlanicu uz demonstraciju rezultata. Čiji je interes predstavljen aversom, a čijim reversom, raspravlja se neposredno pre samog bacanja.

Primeri bacanja novčića

Opseg primene ovog procesa nema ograničenja, ali najčešće se srećemo sa bacanjem novčića u sledećim situacijama.

Igre

Starogrčka Ostra Kinda, rimska Navia aut caput, ruska „Orljanka“ i britanska Heads or tails – sve ove igre imaju zajednički princip i razlikuju se u manjim nijansama. Ali, suština igre se od ovoga ne menja: igrač ili pogađa stranu novčića koja će biti na vrhu nakon što padne, ili greši.

Ulozi

Kada se novčana kamata doda kamati od igre, proces bacanja novčića se pretvara u tipičnu igru na sreću, u kojoj rezultat može doneti igraču ili finansijsko bogaćenje ili gubitak novca.

Jedan primer takve nadogradnje je australijska igra Tvo-up (Svi). Njegova suština leži u činjenici da se učesnici igre i njeni gledaoci klade na određene kombinacije. Zatim, igrač uzima tablu sa novčićima koji leže na suprotnim pozicijama, a zatim ih baca dok ne postigne da oba novčića padaju na tablu sa „orlovima“ nagore. Ako je rezultat bacanja dva "repa", onda igrač daje tablu sledećem igraču. Radnje igrača, njihovo poštovanje pravila i drugih atributa igre kontroliše posebno imenovani arbitar.

Klađenje

Ljudi imaju tendenciju da se svađaju i klade. Jedno od alata za takve radnje je često bacanje novčića – najlakši i najobjektivniji način da se skoro svaki spor reši prijateljskim putem.

Lot

U mnogim sportovima, posebno u igricama, postoji potreba da se odredi koji tim će započeti utakmicu. Da bi rešili ovo pitanje, koriste najjednostavniji i dokazani metod - bacanje lota, odnosno bacanje novčića. Svakom timu je dodeljena strana, u tom slučaju ona dobija pravo da prvi počne utakmicu.

Važno je napomenuti da uspešno sletanje novčića može značajno povećati šanse da tim pobedi u igri.

Emocionalna analiza

Poznati austrijski psihoanalitičar Sigmund Frojd je sugerisao da veće značenje bacanja novčića nije u samom rezultatu, već u proceni kako se osećamo u vezi s tim.

Frojd je tvrdio da ne treba slepo pratiti ono na šta nam je novčić ukazao, ali je važno obratiti pažnju na emocije koje su se pojavile u nama kada smo dobili rezultat. Da li smo doživeli radost? Osećate se frustrirano? Ovo nam omogućava da procenimo naš pravi stav prema predmetu spora. Takva analiza pomaže osobi da donese jedinu ispravnu odluku bez obaveze da prati rezultat bacanja novčića.

Primeri iz stvarnog života

Postoje slučajevi kada je bacanje novčića ne samo uticalo na lokalni događaj, već je odredilo i kasniji tok istorije.

Prvi let

Čuveni avijatičari braća Vilber i Orvil Rajt su pomoću novčića odlučili ko će od njih prvi poleteti u vazduhu u letelici koju su dizajnirali. Sreća u bacanju novčića bila je na strani Vilbera Rajta, ali se dogodilo da se njegov let 14. decembra 1903. pretvorio u neuspeh – pilot se srušio u peščanu sprudu.

Letelica je popravljena i tri dana kasnije, drugi brat, Orvil Rajt, iskoristio je njegov pokušaj. Ovoga puta let se dogodio, a 17. decembar 1903. bio je dan kada je čovek prvi put poleteo u vazduh u avionu.

Rođenje imena grada Portlanda

Sudbinu imena grada Portlanda u Oregonu zaista je odlučio novčić. Tako su starosedeoci Nove Engleske Asa Lavdžoj i Frensis Petigrouv odredili pravo da smisle ime za parcelu od 640 ari. Dva od tri bacanja bila su srećna za Frensisa, koji je odlučio da budući grad nazove po svom rodnom gradu, istoimenom Portlandu u državi Mejn.

Važno je napomenuti da se bakarni novčić, iskovan 1835. godine, koji je postao znamenitost za Portland, i dalje čuva u Istorijskom muzeju Oregona i nosi simbolično ime Portland Peni.

Svako od nas može da se pobrine da bacanje novčića bude čvrsto ukorenjeno u kulturi skoro svakog naroda naše civilizacije. Možda je skoro svaka osoba koja živi na našoj planeti ikada donela odluku, oslanjajući se na volju novčića bačenog u vazduh.

{$ subpageListHide ? ('Show' | translate) : ('Hide' | translate) $}